Sa­mo­hra­na maj­ka če­tvo­ro dje­ce, Ro­žaj­ka, Ra­hi­ma Av­dić, ne­dav­no se vra­ti­la iz Nje­mač­ke, i na­šla je sklo­ni­šte za svo­ju po­ro­di­cu u ba­ra­ci ko­ja pri­je­ti da se sru­ši. Ona je ka­za­la da je ra­ni­je ži­vje­la u oro­nu­loj ku­ći ko­ja, ta­ko­đe pri­ja­ti uru­ša­va­njem, te da je za­klon od hlad­no­će i ki­še na­šla u dr­ve­nom objek­tu u ko­jem ne­ma ni stru­je, ni ku­pa­ti­lo. Da bi spa­si­la dje­cu od gla­di i ne­ma­šti­ne, Av­dić je u dva na­vra­ta za­tra­ži­la azil u Nje­mač­koj, vje­ru­ju­ći da će ta­mo na­ći bo­lji ži­vot i rje­še­nje za sve pro­ble­me ko­je do­no­si si­ro­ma­štvo.
- Glad, si­ro­ma­štvo i ne­ma­šti­na su me na­tje­ra­li da tra­žim spas za svo­ju dje­cu u Nje­mač­koj. Na­kon se­dam mje­se­ci pro­ve­de­nih ta­mo, na­re­đe­no nam je da se vra­ti­mo u Cr­nu Go­ru. Ov­dje smo osta­li oko tri mje­se­ca i ja sam od­lu­či­la da po­ku­šam još jed­nom ne bi li dje­ci obez­bi­je­di­la bu­duć­nost. Iako smo po dru­gi put za­tra­ži­li azil, na­i­šli smo na iz­u­zet­no do­bar pri­jem kod Nje­ma­ca. Ži­vot nam se iz­mi­je­nio iz ko­ri­je­na, ni­smo bi­li glad­ni, ima­li smo sve, a dje­ca su išla u ško­lu. Osim to­ga, pri­ma­li smo po 400 eura so­ci­ja­le i na­pro­sto, ži­vot nam je bio kao baj­ka – ka­za­la je Av­dić.
Ka­ko sve li­je­po u ži­vo­tu tra­je krat­ko, ta­ko se i ži­vot ove po­ro­di­ce, na­kon pro­gon­stva iz Nje­mač­ke pre­tvo­rio u pa­kao.
-Ka­da smo do­šli u Ro­ža­je, mi ni­smo ima­li gdje da pre­spa­va­mo. Ku­ća u ko­joj smo ži­vje­li sa­mo što se ne sru­ši. Na njoj ne­ma­mo vra­ta već nam za to slu­ži obič­na ta­ra­ba. U ku­ći ne­ma­mo ni­če­ga od na­mje­šta­ja, ni osnov­nih ži­vot­nih na­mir­ni­ca – ja­da se Av­dić.
Ona is­ti­če da je na­kon po­vrat­ka ku­ći pre­ži­vje­la pra­vu dra­mu ka­da je shva­ti­la da je ne­ko imao to­li­ko hra­bro­sti da udje u nje­nu ku­ću i opljač­ka nje­nu si­ro­ti­nju.
-Bi­lo je tu ne­kih stvar­či­ca ko­je sam pr­vi put ka­da sam do­šla iz Nje­mač­ke do­ni­je­la iz te ze­mlje. Ka­da sam vi­dje­la da je ne­ko ula­zio ov­dje i od­nio sve što je bi­lo no­vo, to me je slo­mi­lo. Ne­mam ni su­za da is­pla­čem jer sam ih odav­no po­tro­ši­la ža­le­ći nad mo­jom i sud­bi­nom mo­je dje­ce – ja­da se Av­dić.
Stra­hu­ju­ći od uru­ša­va­nja ku­ći­ce od dr­ve­ta, ob­li­je­plje­ne čat­mom, Ra­hi­ma je pro­na­šla za­klon u do­tra­ja­loj mon­ta­žnoj ba­ra­ci ko­ja u ni u re­dov­nim uslo­vi­ma prak­tič­no ni­je za upo­tre­bu. Ova po­ro­di­ca od pri­je pet­na­e­stak da­na ži­vi u jed­noj so­bi­ci od par kva­dra­ta u ko­joj je sta­lo cje­lo­kup­no po­kuć­stvo ko­je ima­ju. Oni spa­va­ju na jed­nom do­tra­ja­lom ka­u­ču, a od na­mje­šta­ja ima­ju sa­mo špo­ret na dr­va i kre­de­nac. Ku­pa­ti­lo ne­ma­ju, pa je ka­da u pred­so­blju.
- Mi ne­ma­mo gdje i ovo nam je bo­lje ne­go da smo na uli­cu. Tra­ži­la sam po­moć od Op­šti­ne i re­če­no mi je da će mi po­mo­ći ali od to­ga ne­ma ni­šta. Šta ću da ra­dim ja ne znam. Ov­dje ne­ma­mo ku­pa­ti­la ni­ti bi­lo ka­kvih sred­stva za ži­vot. Ova­kav ži­vot me ubi­ja jer sam ne­moć­na da bi­lo šta uči­nim za dje­cu. Ka­ko će­mo da­lje ne znam, ali znam da je ova­ko ne­mo­gu­će ži­vje­ti i pre­ži­vje­ti. Mo­lim hu­ma­ne i lju­de do­bre vo­lje da nam po­mog­nu da pre­zi­mi­mo jer ako ni­ko ne okre­ne gla­vu na nas ne znam da li će­mo ži­vi do­če­ka­ti pro­lje­će – ape­lu­je Av­dić.
Svi ko­ji že­le da po­mog­nu Ra­hi­mi Av­dić, pri­log mo­gu upla­ti­ti pre­ko ži­ro ra­ču­na broj: 510100196627701760, kod CKB na ime Ra­hi­ma Av­dić. V.Ra.